Umetnica koja istražuje samo biće i njegovu suštinu, koja ima priču za svaki predstavljeni lik kome gotovo sinestetički udahnjuje život uvodeći boju, oblik, reč i zvuk. Ona stvara živu sliku. Kroz cikluse koje razvija, prisutna je izuzetna težnja za skladom alegoričnost predstave, kontemplativnost momenta, ispitivanje fenomena prosvetljenja, monumentalnost kao način komunikacije i konačno filantropija kao zaboravljena veština.
Duboko intuitivna, autorka istovremeno jača i ogoljuje svoja bića smeštajući ih u dubinu, za šta koristi najtamnije tonove plave. Simbolički to je boja intelekta, duhovnosti i introspekcije.
Dubinom postignutom samo plavom autorka ostvaruje vanvremešnost, univerzalnost i metafizičku dimenziju kojom briše prostorne i vremenske okvire.
Ona spaja arhetipe, iskonske i drevne, koje pronalazi u prošlosti i arhajskom i buduće, novo, snažno i mudro biće koje će se ovaplotiti kao najbolja verzija sopstva. Svako biće koje se nalazi pred nama rodeno je iz izvora, ideje i vizije, divovskih je razmera i androginog izgleda. Deo je kosmosa ali istovremeno čitav kosmos nosi u svom pogledu ili položaju tela.
“Prema nekim mitovima i Kosmos i Prvobitni čovek nastali su iz Svetlosti dakle u osnovi kao Svetlost. Jedna druga tradicija objašnjava kako se odigrao preobražaj Čoveka - Svetlosti u ljude kakvi postoje na Zemlji. U početku su ljudi bili bespolni i nisu imali polnih želja; oni su u sebi imali Svetlost i zračili su. Sunce i Mesec nisu postojali”.¹
Buđenjem polnog nagona i stvaranjem polova ugasila se svetlost koju su nosili ljudi, tada se svetlost sklonila sa planete Zemlje, a na nebu su se pojavili Sunce i Mesec. Ivona nas vraća korak nazad donoseći svetlost na Zemlju rađanjem savršenog, univerzalnog stvorenja.
Blještava svetlost koja se probija kroz ova bića ne bi se pokazala u svojoj snazi da nema dubine, tame, introspektivnog povlačenja. Ivona je slikarka buđenja; svi anđeli koji izranjaju iz tame doživljavaju rast, duhovnu spoznaju i susret sa vlastitim sopstvom koji je krajnja realnost. Fenomen mistične svetlosti jedan je od punktova gde umetnica posebno usmerava svoje interesovanje i ostvaruje još jedan vid komunikacije na neverbalnom, duhovnom nivou kroz profanu umetnost utemeljenu na ličnoj spiritualnosti.
Mirča Elijade, Mefistofeles i Androgin, prevod Slavica Miletić, (Beograd: Gradac, 1996), 29.
“Rađanje svetla” se dogodilo nakon „Dece Sunca”. Bitno je napomenuti da su „Deca Sunca” Ivonin utopistički osvrt na bolji svet, koji dobija nakon predviđanja brojnih kataklizmi koje neposredno prethode prosperitetu i novoj eri. Ovo se fenomenološki može poistovetiti sa brojnim mitovima duhovnim uverenjima.
“Prema jednoj tradiciji (...) pošto je svet uništen u njemu su ostala samo sjajna bića (...) ona su imala eterična tela i letela su kroz vazduh zračeći sopstvenu svetlost i živela su beskonačno dugo”.2
Ivonini radovi nisu klasični portreti, oni su kompleksne studije duše koju možete da čujete i osetite, a čija telesnost traži proučavanje i posvećenost. Umetnica se samo oslanja na ikoničko predstavljanje koje svojim gabaritom pruža snagu i mir. Njena bića u sebi nose kosmičku ljubav.
U jednom od svojih romana koji ujedno predstavlja jedno od najznačajnijih književnih dela koje obraduje temu androginije Balzak predstavlja to savršeno, uzvišeno biće - alegoriju serafimske ljubavi, koje je osamljeno, melanholično, erudita i u koje se zaljubljuju i muškarac i žena jer ono predstavlja savršeno, „potpuno stvorenje”. U pesmi „Reči Stalkera”, Tarkovski ističe - slabost je velika stvar, a sila je ništavna.
„Kada se čovek rodi on je slab i lomljiv, a kada umire, jak je i čvrst. Kada drvo raste nežno je i savitljivo ali kada je suvo i tvrdo tada umire. Tvrdoća i snaga su saputnici smrti. Ranjivost i nejakost su izraz svežine postojanja. Jer, nešto što je očvrsnulo nikada neće pobediti”.
Ova divovska stvorenja personifikuju svežinu postojanja i čistotu i ranjivost novorođenog. Ona su nejaka, na njima nema tragova očvrslosti, okoštalosti ili grubosti koju čini vreme i iskustvo. Ivona predstavlja šest celina. Teži da nas vrati na početak i pokaže tu nežnost iz koje smo izronili u svet koji nas je promenio. Ona skida sve oklope koje je čovek stvorio kako bi se zaštitio i opstao. Pokazuje suštinu, a to je ljubav i nežnost koja je u korenu svakog od nas.
Kroz svoj antropološko- filantropski pristup ona običnom čoveku daje snagu božanko- nebeskog stvorenja, predstavljajući ga kao te inicijalne tvorevine koje u sebi poseduju oba pola, emociju i razum. Vizuelizovanjem duhovnog i bukvalnog buđenja života, ona sugeriše na snagu nežnosti čije posedovanje stvara svetlost potpunog bića.
* Mirča Elijade, Mefistofeles i Androgin, prevod Slavica Miletić, (Beograd: Gradac, 1996), 21.